Ko­la­šin­ka Lji­lja­na Ka­sa­li­ca tvr­di da oso­blje Do­ma za sta­ra li­ca u Bi­je­lom Po­lju ho­će da smje­sti u „sa­mi­cu“ nje­nu maj­ku Lj.R. (85), ko­ja bo­lu­je od de­men­ci­je. Iz Do­ma za sta­ra li­ca tvr­de da to ni­je tač­no, is­ti­ču­ći da u toj usta­no­vi ne­ma­ju sa­mi­cu.
Ka­sa­li­ca na­vo­di da je nje­na maj­ka pri­je pet­na­e­stak da­na bez zna­nja za­po­sle­nih iza­šla iz Do­ma, za­u­sta­vi­la tak­si i oti­šla u Ko­la­šin da obi­đe po­ro­dič­nu ku­ću. Oso­blje Do­ma ju je, ka­ko na­vo­di, tra­ži­lo, a on­da su do­šli po nju u Ko­la­šin.
– Na­kon što su je vra­ti­li u Dom, sad ho­će da je za­tvo­re u sa­mi­cu. Da li je hu­ma­no i ljud­ski, jed­nu bo­le­snu, sta­ru, usa­mlje­nu že­nu za­tvo­ri­ti iza re­še­ta­ka, bez ika­kvih uslo­va, osu­di­ti je, osu­di­ti nje­nu sta­rost, sla­bost, nje­ne go­di­ne – sa­op­šti­la je Ka­sa­li­ca za „Dan“.
Do­da­je da je nje­na se­stra u stva­ri sta­ra­telj nji­ho­ve maj­ke, ali da je ope­ri­sa­na, zbog če­ga ni­je u pri­li­ci da o njoj bri­ne.
– Mo­ra­le smo da je smje­sti­mo za­stal­no u Dom, da bi­smo do­bi­li mje­sto. Se­stra je ima­la ope­ra­ci­ju oči­ju, ja imam za­ka­za­nu ope­ra­ci­ju sr­ca. Da imam uslo­va, uze­la bih je kod se­be i pa­zi­la kao ma­lo vo­de na dla­nu. Stal­no kon­tak­ti­ram sa pred­stav­ni­ci­ma Do­ma. Tra­ži­la sam da je ne smje­šta­ju u sa­mi­cu. Oni mi ka­žu da se ja tu ne pi­tam ni­šta, bi­će ka­ko oni od­lu­če. Mo­li­la sam ih, go­vo­ri­la da to ni­je hu­ma­no, tra­ži­la da se po­raz­go­va­ra sa psi­ho­lo­gom, da se mo­žda iz­mi­je­ni te­ra­pi­ja, da se uklju­či u ne­ku rad­nu ak­tiv­nost. Ona vo­li da či­ta, zna i da he­kla, ple­te. Cio ži­vot je ne­što ra­di­la. Za­slu­žu­je ne­ku naj­mi­ni­mal­ni­ju po­moć – sma­tra ona, tvr­de­ći da su u Do­mu ne­a­de­kvat­ni uslo­vi.
Ka­sa­li­ca je ka­za­la da nje­na maj­ka još ni­je smje­šte­na u sa­mi­cu.
– Ja ih mo­lim, pla­čem. U slu­ča­ju da je sta­ve u sa­mi­cu, tu­žiću ih, ne­ću to do­zvo­li­ti, ma­kar dok mi ne pro­đe ope­ra­ci­ja. Ne­ma­mo iz­bo­ra ni­ti mo­guć­no­sti da ne­što pro­mi­je­ni­mo – sa­op­šti­la je ona, do­da­ju­ći da se zbog sve­ga to­ga ni­je obra­ća­la Mi­ni­star­stvu ra­da i so­ci­jal­nog sta­ra­nja.
Di­rek­tor Do­ma sta­rih Bi­je­lo Po­lje De­jan Pa­vi­će­vić po­ru­čio je da sva­ko mo­že da do­đe u tu in­sti­tu­ci­ju i uvje­ri se ka­kvo je sta­nje, ne­gi­ra­ju­ći po­sto­ja­nje bi­lo ka­kve pro­sto­ri­je u ko­ju za­tva­ra­ju svo­je ko­ri­sni­ke. On je oštro de­man­to­vao na­vo­de Ka­sa­li­ce, pi­ta­ju­ći za­što je po­no­vo osta­vi­la maj­ku u Do­mu ako su uslo­vi ta­ko lo­ši.
– Bi­lo ko mo­že da do­đe u Dom i uvje­ri se ka­kvo je sta­nje u nje­mu. Hi­gi­je­na je na pr­vom mje­stu. Ako ne mo­že­mo da se po­hva­li­mo ne­kim dru­gim stva­ri­ma, mo­že­mo ti­me da je či­sto i ured­no – is­ta­kao je Pa­vi­će­vić za „Dan“.
Po­ja­snio je da je Lj.R. de­ment­na i da po­ro­di­ci ni­je­su sa­op­šti­li da će je smje­sti­ti u „sa­mi­cu“, već da su pred­lo­ži­li da bi je tre­ba­lo pre­ba­ci­ti u Dom za sta­ra li­ca u Ri­snu, ko­ji ima odje­lje­nje za de­men­tne.
– Ja sam pri­je dva-tri da­na obi­la­zio ko­ri­sni­ke na do­ruč­ku, ka­da je Lj.R. go­vo­ri­la ka­ko ima ma­lu dje­cu u Ba­nja­lu­ci i da će za­pa­li­ti stan. Ra­di se o pot­pu­no de­ment­noj oso­bi. Ona je da­ni­ma po­ku­ša­va­la da iza­đe na slu­žbe­ni iz­laz, ali su je por­ti­ri od­vra­ća­li u toj na­mje­ri. Jed­nog da­na je is­ko­ri­sti­la otvo­re­na spo­red­na vra­ta dok je do­mar iza­šao da ba­ci sme­će. Ta­da je iza­šla na­po­lje. Mo­men­tal­no je za­u­sta­vi­la tak­si i oti­šla. Po­sli­je de­set mi­nu­ta vi­dje­li smo da je ne­ma, jer je bi­lo vri­je­me do­ruč­ka, na ko­jem se ni­je po­ja­vi­la. Od­mah smo re­a­go­va­li i ob­i­šli sve po gra­du. Pret­po­sta­vi­li smo da je uze­la auto jer se spo­ro kre­će, pa ne bi mo­gla pu­no da od­mak­ne. Po­sli­je sat vre­me­na ja­vi­li su nam da je u Ko­la­ši­nu i da je uze­la tak­si. Po­sla­li smo na­še auto po nju, do­ve­li je i ja sam pla­tio taj tak­si, iako ni­je­sam imao ni­ka­kvu oba­ve­zu – re­kao je Pa­vi­će­vi­ć.
Is­ti­če da je nje­noj kćer­ki pred­lo­žio da je pre­ba­ce u Ri­san, po­što ne­ma­ju odje­lje­nje za de­ment­ne oso­be.
– Ne­ma­mo sa­mi­ce, pa ni­je ovo za­tvor. Ja sam ta­da njoj pred­lo­žio, po­što u Ri­snu ima­ju odje­lje­nje za de­men­tne, da je pre­ba­ci­mo ta­mo, jer su ta­mo ade­kvat­ni­ji uslo­vi za zbri­nja­va­nje ta­kvih oso­ba. Ona ni­je htje­la. Mi ne­ma­mo odje­lje­nje za de­men­ci­je, naš dom je otvo­re­nog ti­pa. Ni­je­smo joj mo­gli pri­je­ti­ti sa­mi­com ka­da mi sa­mi­cu ne­ma­mo. To je ne­tač­no – tvr­di Pa­vi­će­vić.A.O.


Po­ma­že­mo lju­di­ma

De­jan Pa­vi­će­vić je na­veo da je Ka­sa­li­ca već jed­nom uzi­ma­la maj­ku iz Do­ma, pa je po­sli­je to­ga mo­li­la da je vra­ti­mo, što smo mi ura­di­li.
– Što je maj­ku vra­ti­la kad su lo­ši uslo­vi u Do­mu u Bi­je­lom Po­lju? Nji­ho­ve po­ro­dič­ne raz­mi­ri­ce rje­ša­va­ju pre­ko na­ših le­đa. Mi se tru­di­mo da od ovo­ga na­pra­vi­mo in­sti­tu­ci­ju, po­ma­že­mo lju­di­ma – ka­zao je on, po­zi­va­ju­ći nas da do­đe­mo u Dom i uvje­ri­mo se ka­kvi su uslo­vi.